Amoralni Moral

“Znam da ništa ne znam” je čuvena Sokratova izreka, verujem da ljudi treba svakodnevno to da ponavljaju u sebi jer sve više i više vidim koliko zapravo svi kipe od kojekakvog intelekta. Ne žele da slušaju samo kažu, u savetu vide uvredu, u emociji slabost I još mnogo toga što su izokrenuli samo da bi se isticali na neki način. POGREŠNO!

Amoralni moral je paradoks gde želim da objasnim šta nije u redu sa nama, jer niko nije savršen, pa samim tim znam da ništa ne znam.

Počeću od sebe da bih razbio led, jer čovek kada prizna nešto mnogo se lakše oseća I nađe rešenje za probleme koji postoje. Pogrešno je kod mene što često ismevam dramu kod ljudi, međutim, kada se meni desi nešto odjednom ceo svet treba da se saoseća jer se družim sa malim egocentrikom ponekad…To što mi je trebalo 20 godina da kažem iskreno hvala a da nemam skriven motiv, da učinim a da ne očekujem uvek da se vrati sutradan I tako dalje. Stvari koje nama kao pojedincu deluju bezazleno a I te kako utiču na okolinu jako loše. Samom promenom tih stvari i uz pomoć mnogo ljudi sa čeličnim živcima (ali bukvalno) mogu slobodno reći da sam srećan. Što ne znači da moje mišljenje opravdava sledeće:

Vidim često kako muškarac  sa počupanim obrvama, obrijanim nogama, koristi više preparata za lice nego Madona, proziva nekog da je peder. Peder je zato što se lepo oblači, zato što zna plesati, zna da kuva, plače, zagrli majku na ulici I tome slično. Nije on peder, to je normalan čovek koji gleda svoj život I ne dira nikoga. A ne ko ovaj dotični “alfa”, samo kada su mu potrebne pare taj zagrli majku (ili pijan, mada i tada ima potrebu za parama) jer već 30 godina muze roditelje I rodbinu preko grane. Samim svojim unutrasnjim strahom napda druge, jer nikad nije zapitao sebe da li mogu biti bolja osoba sa rešenjem a ne problemom.

Kažu da su muškarci slabi ako plaču, oblače svojoj devojci kaput, otvaraju vrata, i brdo lepih gestova. Nisu, to su džentlmeni koji će jednog dana ceniti svoje kolege na poslu, svoju porodicu. Ljudi kojima će vrata uvek biti otvorena jer su vaspitani, nekada je to bilo normalno. Danas, danas tepaš nekom kurvo, mužjak si ako se izbiješ u kafani pa kući oteraš svakog u tri pizde materine. Zatim nastupi kajanje, lažna izvinjenja pa tako iznova i opet. Verujem da bi bilo mnogo lepše da se ponekad ljudi ugledaju na nešto što se ne vidi svakog dana i iz toga nauče ponešto.

Dame, naravno da poštujem ravnopravnost polova, pa samim tim poštujte svoje drugarice koje su nevine a ne da ih forsirate da gube nevinost sa 15 godina jer ste vi to radile, to je to tako kul danas kažete? To je čista glupost, što iz neželjene trudnoće pa sve do ozbiljnih bolesti jer sa 15-16 ne verujem da je iko doktorirao seksologiju. Da se vratimo na tu vašu drugaricu, ista ta drugarica koja bi za vas dala dušu i odgovarala od pijanih ideja(koje nimalo nisu pametne) je bila uvek tu, a vaše hvala je da iza leđa prosipate laži kako je ona zapravo teška fuksa. Kako joj majka ovakva, kako nema para da kupi Avon, koji ste pritom vi zasigurno kupile studiranjem farmacije... Greške koje pravimo možemo da učimo iz njih, da ih ne ponavljamo, da stojimo iza toga a ne da svaljujemo na druge. Jer kasnije istina uvek dođe i ujede žestoko.

Verujem da sam naveo par sitnih primera gde pokazujemo zapravo koliko su ljudi puni straha, neznanja, samo da bi sebe stavili u neki položaj koji ne vredi niti vodi nečemu. Nije stvar u lajkovima, ko će popiti više, glumeti nešto što nismo. Stvar je u shvatanju i prihvatanju onoga što jesmo pa makar i bolelo u početku.

Knjiga Ljubavi

Knjiga ljubavi je dosadna i glupa, svi je čitaju celog života. Puna je poglavlja i instrukcija a opet je potrebno tone vremena da se napiše. Knjiga ljubavi je zapravo nešto što svako od nas piše momentima izmešanim trenucima, predgovore nadanjima, zaključke sećanjima. Knjiga koju može da čita samo jedna osoba koja razume težinu reči u njoj i ne mrzi je da pročita iznova i iznova.

Od hiljade knjiga u tim bibliotekama koje nosimo u sebi, zadesi se zalutali stranac u velikim hodnicima koji možda baš piše sličnim stilom kao i ti. Gleda, vrti se, i sa police izvlači jednu koja mu zaokupira pažnju. Čita je a ti slušaš, jer reči koje izgovara nisu istog značaja kao tvoje koje lete po mislima dok ih pišeš. Odjednom je upoređuje sa svojom, tu ne postoji više zabune o tome šta je pisac hteo reći.

Prilazi ti dok čvrsto drži knjigu koju si baš ti stvarao ostavljajući svoje biće u njoj. Dve knjige blede jer kreće poglavlje satopljeno u jednoj. Vašoj knjizi, knjizi ljubavi gde postoji težina, gde postoji značenje. Takva nam je ta knjiga ljubavi.

"The War Between the Heart and The Mind"

All conflicts seem to be the same.
Animals in the wild fight for their territory and food, and the strongest survivor is the victor. Human beings wage war over many various reasons(often ridiculous), and the winners always give the rendition that is spoken throughout in history and written in our books. Our bodies fight a war against illnesses and bacteria that would cause us harm. 
However, there is one war in this world that no one knows the outcome of and perhaps is more painful than all of the due to the inner conflict that splits one apart. This is a war of the heart versus the mind. Often in life we will meet someone and our heart falls in love, but our mind(logic) knows that this is wrong sometimes. This battle a hard and unpredictable one, sometimes worth it, others not. In this war of yours, you make sacrifices and you do things you normally wouldn't. It is true struggle of conscience, the body, and the soul. Friends, this is a heart that is fighting for you with every beat. The mind that you listen to will try to make a fool out of you, and throw you in to the moment with quick, fast acting "spur of the moment", choices. 
However, you must always be mindful that choices bring good and bad deeds, and every experience that you have from these choices will come with a reward in the end, no mater which you take. 
When this inner war occurs, just let it rage on. Don't fight it or pick sides, just be you as you are, or you will lose it in the end. This war will shape you in something better. 

Unknown to Others

If you are a different person than others, if you think outside of the box like few people in this gray world, you shouldn't think that the problem is within you so that you give up on your thoughts while getting digested in monotony with the rest blind souls. Instead, you need to keep shaping yourself, you need to isolate that gray world that surrounds you and color it with all the colors in this beautiful life. To accomplish that can be hard, it's difficult but not impossible. Character and traits that you have cannot be broken, even when some people wish to do that to you because they are afraid of the unknown.
Unknown to others are all those things that can bring a change, moments with ups and downs, different beliefs and thinking. In the unknown, the answer is hidden that every person want to know yet they all keep rejecting it. However, the subconscious is one of many miracles, and those miracles can happen as often as these are worlds that everyone is seeking. If you think that your world is gray, remember that gray is only one color. Today that gray color we speak about is strong in many of us, but think of all other colors that surround us in every direction. If you put together all those beautiful colors  you can paint your world the way you always wanted it!

Imagine you walk through the gallery where painting exhibition took place. In that gallery you can see gray paintings in every corner, and in front of them people with empty eyes looking at them, thinking they know what they see. But as you walk, you will see in the end of that gallery a painted picture only in half, covered with a dirty, white sheet. Long ago, someone tried to paint it and grew afraid when he saw that the painting started to look different. In an odd way, the painting became old to look upon, unknown, and left it unfinished.

Be that person who will pull of the sheet from your painting and start creating masterpiece. If you do that for yourself, you may see it worthless, you may feel frustrated, but don't stop even if it seems that way. The world you paint on that panel will say all of the answers you are looking for. You may be surprised when you see on that picture a portrait of yourself, because that painting is representative. Let others be in shock, let them criticize you and that picture while you stand in front of it. But deep inside, you are a strong person now, because you know you don't afraid of unknown while they all do...

Kako izgleda?

Ovde želim da vam opišem  osećaj kada se nešto strašno desi u životu. Ne znam da li zavisi od osobe do osobe, ali rećiću vam kako je meni bilo.
Pre dve godine sam imao saobraćajnu nesreću, u autu su bili moji roditelji i ja. Automobil se dva puta okretao u toku nesreće i završio na krovu. Da odmah kažem da je najvažniji deo taj da smo svo troje prošli sa po jednom ogrebotinom, iako je auto bio uništen poprilično mnogo.
Sve se dešavalo brzo, trudiš se da uspostaviš kontrolu i odjednom vidiš da od toga nema ništa. Automobil kreće da se nekontrolisano kliza po asfaltu, ne znaš o čemu da razmišljaš. Da li će sve biti u redu, šta će se desiti tebi, a roditelji, a svo troje, kada će doći kraj ovome!?
Odjednom sve proste stvari koje nas muče u životu izgledaju kao da su skroz nebitne i smešne dok ti život zavisi od jednog prostog kamena koji može da promeni kretanje automobila koji se prevrće...
U trenutku kada je vozilo krenulo da se prevrće tada vreme ne postoji, kao da mi je sve bilo nenormalno sporo. Vidiš pored sebe majku, vidiš stvari kako lete i bukvalno nema zvuka, jedino čulo koje sam imao su bile oči u tom trenutku. Što se tiče oca, on je imao svoje vašarište na zadnjem sedištu moga auta (zapravo njegovog) OOOOooooOOOoooo...
Elem. U trenutku kada je prvi put udario krov o asfalt na jednu sekundu se sve vratilo u normalu, pa onda opet slow motion uz pesmu "Louis Armstrong - What A Wonderful World". Kada sam video da nema ništa od toga da se vreme vrati unazad i sve ovo bude obična mračna misao jednostavno sam rekao sebi, pokušaj da se fiksiraš i nadaj se najboljem scenariju. Kada je svemu došao kraj, onda kreće najgori deo, ti si dobro, šta je sa ostalima?!?!?!
Ne možeš da se okreneš, moraš da se iskolebaš iz auta koji je naopačke. Hiljade loših misli ti se  vrzmaju po glavi i nadaš se da je sve dobro, međutim ne izgleda tako dok ne vidiš sam situaciju.
Na kraju se ispostavilo da smo svi bili ugruvani malo, kao što rekoh, sa po jednom ogrebotinom.
Tek tada shvatiš suštinski da ništa na ovom svetu nije bitno, žurka koju si propustio prošlog vikenda, onih bednih hiljadu dinara koje si izgubio, već  život i ljudi koje voliš.
Ne bih nikome poželeo da prođe kroz takvo iskustvo već da shvati iz ove priče tako što dok čitate ovo zamislite situaciju u glavi.

Kada znaš a osećaš

Svi mi  smo doživeli iskustvo, da osoba koja je svojim licem anđela stvorila u nama sliku da je ranjiva. A onda ipak, nakon nekog vremena kada "ojača" zabije nož u leđa jer je stala na noge.
Zašto je to učinila? Zato što je pre tebe, nas, nekoga, nekome, to već uradila i traži novog "domaćina". Takvi ljudi su paraziti, koji jednostavno žele da se hrane nečijom dobrotom, bez imalo savesti, bez imalo osećaja. Žele da se uvuku u nečiji život, koliko to mogu da uspeju, i da na kraju sve upropaste.
Meni, kao i svima vama, se desilo takvo iskustvo.
Šta  smo mi uradili? Ćutali smo, iz razloga jer smo se nadali da u takvim ljudima postoji nešto normalno. Ali ipak nije, a nema ništa gore nego kada osobu koja je razumna i prošla sve to, biva povređena. Tada izlazi pravi "Pakao" na  videlo, ne iz razloga osvetoljubivosti, već iz razloga učtivosti.
Da li normalna osoba  ima prag tolerancije jebanja u mozak, do te granice da ode? Naravno da nema, takva osoba je  biće koje je sve tvoje tajne čuvalo i pokušavalo da ti pomogne. Međutim, kada staneš na prag gde nema nazad, sve to pada u vodu. Ti misliš da neće biti ničega jer imas "ego". Ali na kraju hoće, i svestan si da dobra osoba može više da te  zajebe nego neko  ko ti je u krvničkom srodstvu.
Tako, kada znaš a hoćeš da iskoristiš nekoga kome si se poverio ranije, je najveća greška kod koje nema oproštaja...

AUTENTIČNOST U NAMA

                         

Dosta nas ima osećaj da je stvoreno za nekakav cilj u životu. Jeste!
Ali kako i gde naći odgovor za takvu misao?
Odgovor na to pitanje leži skriveno i čeka u kutiji  gde nismo odavno pogledali, a to je u nama.
Zapitajte sebe kada ste poslednji put seli uz toplu solju čaja ili kafe i duboko pogledali u sebe, sa pitanjem šta ja to mogu da ponudim svetu a da bez ikakvog očekivanja  dobijem nešto lepo za uzvrat?
Naravno da niste skoro, možda i nikad, svako od nas je zaboravio da u sebi nosi autentičnost koju želi da ispolji ali strah od okoline to ne dozvoljava, strah "Šta će misliti o meni...?"
Autentičnost u nama je nešto što ne treba nikad da se izgubi već da se dovede do izražaja i delovanja. Na takav način se dolazi do pozitivnih promena, do ciljeva koji nam menjaju živote na bolje. Ali kada kažem AUTENTIČNOST ne mislim na sebičnost i halapljivost kao što ljudska priroda nalaže, već da to što otkrijemo, svojim čvrstim karakterom pokažemo i dokažemo drugima da i oni dođu u dodir sa istinskom slobodom koja je zatvorena. To je za mene prava autentičnost, razmišljati pravilno i iskreno, a opet držati do etike lepog ponašanja i razmevanja.
Što se tiče drugih ljudi i okoline koji neprestano žele da nas sputavaju u tome, to su ništa više nego osobe koje ljubomorom, svojim lažnim kritikama, aplaudiraju jer vide da smo uspeli. Ljudi su se uvek plašili promena, uvek će, to je prosto tako, jer ne smeju da rizikuju. Uvek je lakše naći hiljadu razloga za izgovore a ni jedan za delovanje. Zato hrani tu malu promenu u sebi koja te čini autentičnom osobom, načini da okolina i mali deo sveta budu mnogo lepši za druge, ti si posebna osoba.