Dani prolaze, sati kaplju za njima kao kiša koja silazi sa lista na list spajajući se sa mokrim tlom vlažne zemlje. Sedim u svojoj staroj fotelji, gledam u plamen vatre koji se veselo igra u ognju. Tišina je, jedino se čuju kapi kiše koje udaraju o tlo svega što mogu dotaći, prave mirnu muziku poput balade koja brižno raznežuje moju dušu. Sklopim oči, misli su sada moj vodič, vode me kroz sećanja, kroz dane koje sam gazio koracima sigurnosti i samopouzdanja. Ti dani su me načinili u ovo što jesam danas, ali mi takođe nisu pružili zadovoljstvo da nađem ono što želim. Ljudi prolaze puni osmeha uz to i ostalih emocija...
Sve u par sekundi nailazi, čini mi se kao da držim slikovnicu ispred sebe, Ne znam koju ću sliku pre pogledati, te misli tako brzo nadiru i ne dozvoljavaju mi da vidim onu sliku koju želim. Momenti sa dragim ljudima, poznanicima, bolni trenuci i mnoge radosti. Sve se vrzma po mračnim odajama moga sećanja. Nešto mi ne da mira, čini me da se osećam samim, navikao sam na to, to je svima poznata reč "samoća". Iako kažu da poznaju tu materiju, suštinski mnogi od njih je nisu iskusili u potpunosti.
Samoća je teška neman koja sedi iza tebe, grli te rukama jada i puni ti oči sivilom. Većina znaju šta je to, ali nisu išli do granica gde igraju igru sa njom i njenim pravilima. Strah ih previše steže i natera ih da nađu nekog dragog i voljenog da ih odgovori od te sulude ideje. Nekolicina ljudi, koji su sebični, žele da budu drugačiji. Ostali su iza da shvate neke stvari, stvari koje mnogi uzimaju za šalu i bezobzirno se smeju tome. Ali opet, nisu ni svesni da se te osobe odvajaju od nečega što ih čini živim, čak i mnoge učine neke stvari nanoseći bol drugima.
Otvaram oči, veseli plamičak sedi na žaru, smeška se, kao da mi govori "dobrodošao nazad". Podmuklo sam izmami svoj osmeh, znajući šta me čeka. Čekaju me nova iskustva, novi pogledi na svet, nove stvari, stvari koje retko ko može videti i sagledati pravim očima. Ali te stvari te odvlače od onih koje svaka duša poseduje. Čine te drugačijim, da polako ostale oči uperene u tebe počinju da te odbijaju i odbacuju. Rade to neznajući da i ja tragam za nečim baš kao i oni. Nešto što želim nesebično da posedujem. Nešto što će vratiti sjaj u mojim očima i osmeh na licu koji željno isčekujem u čežnji.
Izgubljen, isčitavam misli koje se burno roje, oči mi postaju teške, sanjam, znam da sanjam jer ovo vedro nebo na kome lebdim ne može biti stvarnost. Uvek sam voleo taj osećaj letenja, mogao sam ispod sebe da vidim sve što sam poželeo. Samo jedno lice nisam mogao, to lice se uvek skrivalo dalje od mog pogleda, ma koliko se trudio da dođem do njega počeo bih padati i buditi se u realnost.
Lutajću i dalje, sa ponosom, bez obzira na sve jer znam da će na kraju nešto doći i odvesti me na mesto koje želim i gde pripadam. To nije nadanje, to je obećanje koje sam dao sebi...
