Ovde želim da vam opišem osećaj kada se nešto strašno desi u životu. Ne znam da li zavisi od osobe do osobe, ali rećiću vam kako je meni bilo.
Pre dve godine sam imao saobraćajnu nesreću, u autu su bili moji roditelji i ja. Automobil se dva puta okretao u toku nesreće i završio na krovu. Da odmah kažem da je najvažniji deo taj da smo svo troje prošli sa po jednom ogrebotinom, iako je auto bio uništen poprilično mnogo.
Sve se dešavalo brzo, trudiš se da uspostaviš kontrolu i odjednom vidiš da od toga nema ništa. Automobil kreće da se nekontrolisano kliza po asfaltu, ne znaš o čemu da razmišljaš. Da li će sve biti u redu, šta će se desiti tebi, a roditelji, a svo troje, kada će doći kraj ovome!?
Odjednom sve proste stvari koje nas muče u životu izgledaju kao da su skroz nebitne i smešne dok ti život zavisi od jednog prostog kamena koji može da promeni kretanje automobila koji se prevrće...
U trenutku kada je vozilo krenulo da se prevrće tada vreme ne postoji, kao da mi je sve bilo nenormalno sporo. Vidiš pored sebe majku, vidiš stvari kako lete i bukvalno nema zvuka, jedino čulo koje sam imao su bile oči u tom trenutku. Što se tiče oca, on je imao svoje vašarište na zadnjem sedištu moga auta (zapravo njegovog) OOOOooooOOOoooo...
Elem. U trenutku kada je prvi put udario krov o asfalt na jednu sekundu se sve vratilo u normalu, pa onda opet slow motion uz pesmu "Louis Armstrong - What A Wonderful World". Kada sam video da nema ništa od toga da se vreme vrati unazad i sve ovo bude obična mračna misao jednostavno sam rekao sebi, pokušaj da se fiksiraš i nadaj se najboljem scenariju. Kada je svemu došao kraj, onda kreće najgori deo, ti si dobro, šta je sa ostalima?!?!?!
Ne možeš da se okreneš, moraš da se iskolebaš iz auta koji je naopačke. Hiljade loših misli ti se vrzmaju po glavi i nadaš se da je sve dobro, međutim ne izgleda tako dok ne vidiš sam situaciju.
Na kraju se ispostavilo da smo svi bili ugruvani malo, kao što rekoh, sa po jednom ogrebotinom.
Tek tada shvatiš suštinski da ništa na ovom svetu nije bitno, žurka koju si propustio prošlog vikenda, onih bednih hiljadu dinara koje si izgubio, već život i ljudi koje voliš.
Ne bih nikome poželeo da prođe kroz takvo iskustvo već da shvati iz ove priče tako što dok čitate ovo zamislite situaciju u glavi.
Pre dve godine sam imao saobraćajnu nesreću, u autu su bili moji roditelji i ja. Automobil se dva puta okretao u toku nesreće i završio na krovu. Da odmah kažem da je najvažniji deo taj da smo svo troje prošli sa po jednom ogrebotinom, iako je auto bio uništen poprilično mnogo.
Sve se dešavalo brzo, trudiš se da uspostaviš kontrolu i odjednom vidiš da od toga nema ništa. Automobil kreće da se nekontrolisano kliza po asfaltu, ne znaš o čemu da razmišljaš. Da li će sve biti u redu, šta će se desiti tebi, a roditelji, a svo troje, kada će doći kraj ovome!?
Odjednom sve proste stvari koje nas muče u životu izgledaju kao da su skroz nebitne i smešne dok ti život zavisi od jednog prostog kamena koji može da promeni kretanje automobila koji se prevrće...
U trenutku kada je vozilo krenulo da se prevrće tada vreme ne postoji, kao da mi je sve bilo nenormalno sporo. Vidiš pored sebe majku, vidiš stvari kako lete i bukvalno nema zvuka, jedino čulo koje sam imao su bile oči u tom trenutku. Što se tiče oca, on je imao svoje vašarište na zadnjem sedištu moga auta (zapravo njegovog) OOOOooooOOOoooo...
Elem. U trenutku kada je prvi put udario krov o asfalt na jednu sekundu se sve vratilo u normalu, pa onda opet slow motion uz pesmu "Louis Armstrong - What A Wonderful World". Kada sam video da nema ništa od toga da se vreme vrati unazad i sve ovo bude obična mračna misao jednostavno sam rekao sebi, pokušaj da se fiksiraš i nadaj se najboljem scenariju. Kada je svemu došao kraj, onda kreće najgori deo, ti si dobro, šta je sa ostalima?!?!?!
Ne možeš da se okreneš, moraš da se iskolebaš iz auta koji je naopačke. Hiljade loših misli ti se vrzmaju po glavi i nadaš se da je sve dobro, međutim ne izgleda tako dok ne vidiš sam situaciju.
Na kraju se ispostavilo da smo svi bili ugruvani malo, kao što rekoh, sa po jednom ogrebotinom.
Tek tada shvatiš suštinski da ništa na ovom svetu nije bitno, žurka koju si propustio prošlog vikenda, onih bednih hiljadu dinara koje si izgubio, već život i ljudi koje voliš.
Ne bih nikome poželeo da prođe kroz takvo iskustvo već da shvati iz ove priče tako što dok čitate ovo zamislite situaciju u glavi.
