Nedorečivo pismo

                

Svako od nas dopre donekle u postizanju svojih ciljeva, dok prolazi pogleda svet oko sebe i nastavlja da teži ka stvarima koje je postavio za sebe.

U tom pogledu koji je prepun tajni i misterija, urezaju mu se sve bitne stvari za koje smatra  da su važne i da imaju neku ulogu i značenje u životu. Taj pogled koji baca mrežu u moru reflektujućih zanimljivosti, je jedini deo osobe koji zapravo ima neko značenje i to značenje pretvara u misli, a misli kreira u dela.

Kao svako delo učinjeno, ponekad izjalovljeno, iza sebe uvek ostavi  nešto što se zove sećanje. Sećanje je opet jedna mrvica u praznini, ali ako se te mrvice sakupljaju nešto veliko moze nastati, iznenađujuće prelepo ili ipak mozda nepoželjno. 

Osobe koje ostavljaju te mrvice za sobom se smatraju dubokoumnim dušama bar po mom shvatanju, koje vape za nečim božanstvenim, nečim što će ostaviti utisak na sve i svakog. 

Na žalost mnogi su tu da kvare sreću ali ako veruješ u ono što želiš, samo tvoje brižne ruke sa malo začinjenom maštom mogu sve.

Ostavljajući iza sebe sve te stvari, u nadi da će neko razumeti tu njihovu žrtvu, učiniti to nečim višim i lepšim. U današnje nedorečivo pismo spadaju osobe koje su izgubile onaj sjaj u svom biću, onu užarenu želju da čine lepe stvari.
Materijalizam ih je narušio, spustio do dna gde se ne može više. Nadam se da ce jednog danaljudi shvatiti da je svet jedan veliki zabavni park, iako je nedorečivo sa moje strane ponekad i pomalo zbunjujuće, to nešto što je dobro i što može načiniti bolji zivot vama. Od nas zavisi hocemo li se igrati u prašini ili zelenoj travi.

Mrak I Duše u njemu

                                  

Mrak, tama, nedođija bez kraja, sve su to nazivi za nešto gde nema svetlosti, nadanja, verovanja ili bilo čega što je lepo. Nešto gde ni jedna duša ne bi trebala da ode, jer tu neće naći ništa sem praznine. U toj tami je duša prokleta da vuče za sobom okove, koji je izjedaju i teraju je da čini zle stvari. Nakon nekog vremena, pomuti se pamet, počinješ da se treseš, znojiš i od muke trčiš u prazninu nadajući se da svaki korak te dovodi do nekog spasenja. Ali ne, lažne nade teraju dušu da čini svašta, nećeš nigde pobeći iz kaveza tame, a nisi ni svestan da već trčiš u krug, neznajući to. Oči te bole i peku od prevelikog naprezanja da vidiš nešto ili nekog, a suza suzu sustiže poput talasa na slanom moru, koji preklapaju jedni druge ne bi li što pre stigli do obale i osetili toplinu vrelog peska. Samo, jedna stvar se ne uklapa, tvoje lice odbija da upije suze čeznje i patnje, pusta ih da teku, kaplju, klize niz obraze ostavljajuci za sobom svaka svoju priču, svaka svoj oziljak na tvom licu. Uporno pokušavaš da vrištiš ali ne mozeš, glas ti je ograničen u tom vakumu, i guta ga tama, baš ta tama koja te drži zagrljenog u sebi, ne da ti mira, ne da ti da spavaš, da živis. Uporno ti nabacuje tone i tone košmara koji imaju neko značenje, al opet, ti sve to zaboraviš jer od straha i trepeta više ne znaš sta je stavrnost a sta java. San, mozda stvarnost, ne znaš gubiš se, tama je jedino čega si svestan, ne osećaš je a ipak je imaš tu pored sebe. Rane koje razaraju tvoju dušu i srce, cepaju kao oštar vetar istruleli list za koga nema nade. Na kraju, ipak si sam, ipak imaš tu nadu jer si odrastao i bio zbrinut. Znaš kako je to kada te neko vuče za sobom, pruza ti ruku spasenja, lažnog ili pravog, tebi to nije bitno, ipak ćeš je uhvatiti i napraviti blag osmeh na licu. Ali, otvoriš oči vidiš oštre zube, da, to je ta vrlo poznata materija koje se najviše bojiš, tama, samoća, mrak, trepet i horor koji ti daje uporno lažna nadanja. Tvoj osmeh nestaje, gubi se, koža ti bledi, kosti ti klecaju, oči opet počinju da peku, samo ovog puta nema više šta da daju, jer ni suze više ne mogu teći od tolikog bola i nagona. Ostaješ sam obgrljen svojim hladnim rukama, klečiš savijene glave kao pas spuštenog repa, ponižen. I tako stojiš zaleđen sam u tami. Bez nade, vere, čak ni srca, sve je nestalo, izgubilo se u praznim emocijama i memorisanim slikama tvoje ilzie u glavi…