Svakim danom današnje vreme se mic po mic izobliči na nekakav bizaran način. Većina ljudi je dostigla nivo toliko patnje gde slobodno mogu reći, da oni koji su najviše patili, su najpošteniji. Da oni koji su najviše povređeni zapravo najjači i najhumaniji. Ali takođe dosta njih to iskorišćavaju stavljajući sebe u ulogu sebične žrtve, gde žele nešto da ugrabe i zaborave kroz šta su sve prošli a da pritom učinie druge da se osećaju slomljeno. Slome osobu koja im je pružila ruku i rekla "pomoćiću ti!".
Mnogi danas nailaze na pogrešne osobe, osobe kojima otvaramo dušu, gde pokucamo na vrata jer nam treba smeštaj od kiše svih problema koje imamo. Takve osobe će sa osmehom da otvore vrata i pustiti nas unutra, ali će takođe spremati nož koji će oštriti našim bolom, pa tako pri odlasku taj nož nađe mesto u našim leđima. Naravno postoje i oni koji će vrlo rado da nas uzmu pod svoje krilo, i čekati da se oporavimo ne bi li smo opet poleteli. Ali takvi ljudi su retki, oni neće pričati bajke o zavičaju gde je sve lepo, već će reći istinu u lice i naučiti nas kako da napravimo oruđe koje ćemo koristiti u buduće. Ne zato što žele da nas povrede, već zato što su prošli mnogo toga i samo žele da nam otvore oči.
Tako da gde god da odemo dobrog će uvek biti, ali zlo ćemo sretati češće. Na kraju krajeva, ipak smo sami svoji gospodari, pa tako i gospodari puta kojim odlučno hodamo.
"U svakom od nas se nalaze dobar i zao vuk, pobeđuje onaj koga više hranimo."
...zao "vuk" zna da ujeda nazad.
Tako da gde god da odemo dobrog će uvek biti, ali zlo ćemo sretati češće. Na kraju krajeva, ipak smo sami svoji gospodari, pa tako i gospodari puta kojim odlučno hodamo.
"U svakom od nas se nalaze dobar i zao vuk, pobeđuje onaj koga više hranimo."
...zao "vuk" zna da ujeda nazad.
Нема коментара:
Постави коментар