Kako izgleda?

Ovde želim da vam opišem  osećaj kada se nešto strašno desi u životu. Ne znam da li zavisi od osobe do osobe, ali rećiću vam kako je meni bilo.
Pre dve godine sam imao saobraćajnu nesreću, u autu su bili moji roditelji i ja. Automobil se dva puta okretao u toku nesreće i završio na krovu. Da odmah kažem da je najvažniji deo taj da smo svo troje prošli sa po jednom ogrebotinom, iako je auto bio uništen poprilično mnogo.
Sve se dešavalo brzo, trudiš se da uspostaviš kontrolu i odjednom vidiš da od toga nema ništa. Automobil kreće da se nekontrolisano kliza po asfaltu, ne znaš o čemu da razmišljaš. Da li će sve biti u redu, šta će se desiti tebi, a roditelji, a svo troje, kada će doći kraj ovome!?
Odjednom sve proste stvari koje nas muče u životu izgledaju kao da su skroz nebitne i smešne dok ti život zavisi od jednog prostog kamena koji može da promeni kretanje automobila koji se prevrće...
U trenutku kada je vozilo krenulo da se prevrće tada vreme ne postoji, kao da mi je sve bilo nenormalno sporo. Vidiš pored sebe majku, vidiš stvari kako lete i bukvalno nema zvuka, jedino čulo koje sam imao su bile oči u tom trenutku. Što se tiče oca, on je imao svoje vašarište na zadnjem sedištu moga auta (zapravo njegovog) OOOOooooOOOoooo...
Elem. U trenutku kada je prvi put udario krov o asfalt na jednu sekundu se sve vratilo u normalu, pa onda opet slow motion uz pesmu "Louis Armstrong - What A Wonderful World". Kada sam video da nema ništa od toga da se vreme vrati unazad i sve ovo bude obična mračna misao jednostavno sam rekao sebi, pokušaj da se fiksiraš i nadaj se najboljem scenariju. Kada je svemu došao kraj, onda kreće najgori deo, ti si dobro, šta je sa ostalima?!?!?!
Ne možeš da se okreneš, moraš da se iskolebaš iz auta koji je naopačke. Hiljade loših misli ti se  vrzmaju po glavi i nadaš se da je sve dobro, međutim ne izgleda tako dok ne vidiš sam situaciju.
Na kraju se ispostavilo da smo svi bili ugruvani malo, kao što rekoh, sa po jednom ogrebotinom.
Tek tada shvatiš suštinski da ništa na ovom svetu nije bitno, žurka koju si propustio prošlog vikenda, onih bednih hiljadu dinara koje si izgubio, već  život i ljudi koje voliš.
Ne bih nikome poželeo da prođe kroz takvo iskustvo već da shvati iz ove priče tako što dok čitate ovo zamislite situaciju u glavi.

Kada znaš a osećaš

Svi mi  smo doživeli iskustvo, da osoba koja je svojim licem anđela stvorila u nama sliku da je ranjiva. A onda ipak, nakon nekog vremena kada "ojača" zabije nož u leđa jer je stala na noge.
Zašto je to učinila? Zato što je pre tebe, nas, nekoga, nekome, to već uradila i traži novog "domaćina". Takvi ljudi su paraziti, koji jednostavno žele da se hrane nečijom dobrotom, bez imalo savesti, bez imalo osećaja. Žele da se uvuku u nečiji život, koliko to mogu da uspeju, i da na kraju sve upropaste.
Meni, kao i svima vama, se desilo takvo iskustvo.
Šta  smo mi uradili? Ćutali smo, iz razloga jer smo se nadali da u takvim ljudima postoji nešto normalno. Ali ipak nije, a nema ništa gore nego kada osobu koja je razumna i prošla sve to, biva povređena. Tada izlazi pravi "Pakao" na  videlo, ne iz razloga osvetoljubivosti, već iz razloga učtivosti.
Da li normalna osoba  ima prag tolerancije jebanja u mozak, do te granice da ode? Naravno da nema, takva osoba je  biće koje je sve tvoje tajne čuvalo i pokušavalo da ti pomogne. Međutim, kada staneš na prag gde nema nazad, sve to pada u vodu. Ti misliš da neće biti ničega jer imas "ego". Ali na kraju hoće, i svestan si da dobra osoba može više da te  zajebe nego neko  ko ti je u krvničkom srodstvu.
Tako, kada znaš a hoćeš da iskoristiš nekoga kome si se poverio ranije, je najveća greška kod koje nema oproštaja...

AUTENTIČNOST U NAMA

                         

Dosta nas ima osećaj da je stvoreno za nekakav cilj u životu. Jeste!
Ali kako i gde naći odgovor za takvu misao?
Odgovor na to pitanje leži skriveno i čeka u kutiji  gde nismo odavno pogledali, a to je u nama.
Zapitajte sebe kada ste poslednji put seli uz toplu solju čaja ili kafe i duboko pogledali u sebe, sa pitanjem šta ja to mogu da ponudim svetu a da bez ikakvog očekivanja  dobijem nešto lepo za uzvrat?
Naravno da niste skoro, možda i nikad, svako od nas je zaboravio da u sebi nosi autentičnost koju želi da ispolji ali strah od okoline to ne dozvoljava, strah "Šta će misliti o meni...?"
Autentičnost u nama je nešto što ne treba nikad da se izgubi već da se dovede do izražaja i delovanja. Na takav način se dolazi do pozitivnih promena, do ciljeva koji nam menjaju živote na bolje. Ali kada kažem AUTENTIČNOST ne mislim na sebičnost i halapljivost kao što ljudska priroda nalaže, već da to što otkrijemo, svojim čvrstim karakterom pokažemo i dokažemo drugima da i oni dođu u dodir sa istinskom slobodom koja je zatvorena. To je za mene prava autentičnost, razmišljati pravilno i iskreno, a opet držati do etike lepog ponašanja i razmevanja.
Što se tiče drugih ljudi i okoline koji neprestano žele da nas sputavaju u tome, to su ništa više nego osobe koje ljubomorom, svojim lažnim kritikama, aplaudiraju jer vide da smo uspeli. Ljudi su se uvek plašili promena, uvek će, to je prosto tako, jer ne smeju da rizikuju. Uvek je lakše naći hiljadu razloga za izgovore a ni jedan za delovanje. Zato hrani tu malu promenu u sebi koja te čini autentičnom osobom, načini da okolina i mali deo sveta budu mnogo lepši za druge, ti si posebna osoba.

Dobro i Zlo

                                                        

Svakim danom današnje vreme se mic po mic izobliči na nekakav bizaran način. Većina ljudi je dostigla nivo toliko patnje gde slobodno mogu reći, da oni koji su najviše patili, su najpošteniji. Da oni koji su najviše povređeni zapravo najjači i najhumaniji. Ali takođe dosta njih to iskorišćavaju stavljajući sebe u ulogu sebične žrtve, gde žele nešto da ugrabe i zaborave kroz šta su sve prošli a da pritom učinie druge da se osećaju slomljeno. Slome osobu koja im je pružila ruku i rekla "pomoćiću ti!".

Mnogi danas nailaze na pogrešne osobe, osobe kojima otvaramo dušu, gde pokucamo na vrata jer nam treba smeštaj od kiše svih problema koje imamo. Takve osobe će sa osmehom da otvore vrata i pustiti nas unutra, ali će takođe spremati nož koji će oštriti našim bolom, pa tako pri odlasku taj nož nađe mesto u našim leđima. Naravno postoje i oni koji će vrlo rado da nas uzmu pod svoje krilo, i čekati da se oporavimo ne bi li smo opet poleteli. Ali takvi ljudi su retki, oni neće pričati bajke o zavičaju gde je sve lepo, već će reći istinu u lice i naučiti nas kako da napravimo oruđe koje ćemo koristiti u buduće. Ne zato što žele da nas povrede, već zato što su prošli mnogo toga i samo žele da nam otvore oči.
Tako da gde god da odemo dobrog će uvek biti, ali zlo ćemo sretati češće. Na kraju krajeva, ipak smo sami svoji gospodari, pa tako i gospodari puta kojim odlučno hodamo.
"U svakom od nas se nalaze dobar i zao vuk, pobeđuje onaj koga više hranimo."
...zao "vuk" zna da ujeda nazad.

Privilegije današnje realnosti

                                               

Došlo je vreme gde je opalo poštovanje između ljudi. Gde se nabijanje noža u leđa danas gleda kao uspeh, gde se dobrota meri time šta dobijaš materijalno za uzvrat i kakvu korist možeš imati od toga. Gde je reč "Moral" samo reč bez ikakvog značaja.
Privilegije današnje realnosti su dostigle granice gde prijateljstvo ne postoji više. Došli su dani gde predrasuda preovlađuje u odnosu na pružanje šanse nekoj osobi. Okruženje gde se nalazimo svakodnevno je ništa više nego jedan veliki koloseum u kome su svi gladijatori i bore se za nešto što nema više ni razloga a ni veze sa vezom. Ljudskost je opala na najniži nivo da će vrlo uskoro i životinje početi da nam se smeju.
Koliko planiramo još tako? Vredi li da nekom učinimo nešto "nesvesno" sa izgovorom to sam ja..?
Verujem da jedno izvini znači mnogo više nego neprijatno prisustvo pogleda povređene osobe. Da nije teško da se pritekne u pomoć nekome ko je stranac na ulici. I da je moguće da se osobe menjaju iz dana u dan na bolje, takođe grade na sebi, bez ikakvog izgovora. Trud se na kraju isplati uvek, "nije teško biti fin". Smatram da ova mala poruka može da natera nekog da sedne i razmisli o svojim delima. Da uvidi da postoji i dobra strana današnjice, samo sto je mnogo izbledela. Ako svaki pojedinac unese malo svoje boje, verujem da će stvari biti onakve kakve zaista duboko u sebi želimo da budu.

Izgubljen u mislima

                                     

Dani prolaze, sati kaplju za njima kao kiša koja silazi sa lista na list spajajući se sa mokrim tlom vlažne zemlje. Sedim u svojoj staroj fotelji, gledam u plamen vatre koji se veselo igra u ognju. Tišina je, jedino se čuju kapi kiše koje udaraju o tlo svega što mogu dotaći, prave mirnu muziku poput balade koja brižno raznežuje moju dušu. Sklopim oči, misli su sada moj vodič, vode me kroz sećanja, kroz dane koje sam gazio koracima sigurnosti i samopouzdanja. Ti dani su me načinili u ovo što jesam danas, ali mi takođe nisu pružili zadovoljstvo da nađem ono što želim. Ljudi prolaze puni osmeha uz to i ostalih emocija...
Sve u par sekundi nailazi, čini mi se kao da držim slikovnicu ispred sebe, Ne znam koju ću sliku pre pogledati, te misli tako brzo nadiru i ne dozvoljavaju mi da vidim onu sliku koju želim. Momenti sa dragim ljudima, poznanicima, bolni trenuci i mnoge radosti. Sve se vrzma po mračnim odajama moga sećanja. Nešto mi ne da mira, čini me da se osećam samim, navikao sam na to, to je svima poznata reč "samoća". Iako kažu da poznaju tu materiju, suštinski mnogi od njih je nisu iskusili u potpunosti.
Samoća je teška neman koja sedi iza tebe, grli te rukama jada i puni ti oči sivilom. Većina znaju šta je to, ali nisu išli do granica gde igraju igru sa njom i njenim pravilima. Strah ih previše steže i natera ih da nađu nekog dragog i voljenog da ih odgovori od te sulude ideje. Nekolicina ljudi, koji su sebični, žele da budu drugačiji. Ostali su iza da shvate neke stvari, stvari koje mnogi uzimaju za šalu i bezobzirno se smeju tome. Ali opet, nisu ni svesni da se te osobe odvajaju od nečega što ih čini živim, čak i mnoge učine neke stvari nanoseći bol drugima.
Otvaram oči, veseli plamičak sedi na žaru, smeška se, kao da mi govori "dobrodošao nazad". Podmuklo sam izmami svoj osmeh, znajući šta me čeka. Čekaju me nova iskustva, novi pogledi na svet, nove stvari, stvari koje retko ko može videti i sagledati pravim očima. Ali te stvari te odvlače od onih koje svaka duša poseduje. Čine te drugačijim, da polako ostale oči uperene u tebe počinju da te odbijaju i odbacuju. Rade to neznajući da i ja tragam za nečim baš kao i oni. Nešto što želim nesebično da posedujem. Nešto što će vratiti sjaj u mojim očima i osmeh na licu koji željno isčekujem u čežnji.
Izgubljen, isčitavam misli koje se burno roje, oči mi postaju teške, sanjam, znam da sanjam jer ovo vedro nebo na kome lebdim ne može biti stvarnost. Uvek sam voleo taj osećaj letenja, mogao sam ispod sebe da vidim sve što sam poželeo. Samo jedno lice nisam mogao, to lice se uvek skrivalo dalje od mog pogleda, ma koliko se trudio da dođem do njega počeo bih padati i buditi se u realnost.
Lutajću i dalje, sa ponosom, bez obzira na sve jer znam da će na kraju nešto doći i odvesti me na mesto koje želim i gde pripadam. To nije nadanje, to je obećanje koje sam dao sebi...

Fabrička Ličnost

                                

Većina ljudi je razvila karakter i ličnost na osnovu toga šta drugi misle i kako nas vide svakodnevno, dok mi sami ne pokušavamo da razvijamo karakter i "nazovimo danas ličnost", onako kako zaista želimo. Isfabricirana ličnost je ono sto nas forsira da budemo iza obične kamuflaže, da se krijemo od onoga što zaista jesmo.
Ma koliko mi tešili sebe da smo pronašli svoje mesto među talasima i izlažiranom masom ljudi, duboko u sebi nas često nešto potiskuje i odvraća od slobode koju toliko priželjkujemo i vapimo za njom. "Fabrička Ličnost" je ništa više nego maska koju svakodnevno stavljamo ujutru kada ustanemo jer se bojimo sopstvenog lica i odraza koji vidimo u ogledalu dok se umivamo. Opet, znajući da sve to ne vodi ka našoj sreći, već ka rutinama koje obavljamo svakog dana čekajući bolje sutra, mi se i dalje krijemo. A takvim stavom nećemo stići nigde i sedeći skrštenih ruku, što ne znači da je kraj!

Ljudi će uvek pričati dobro i loše jer su takvi kakvi su, ali nekada većina nije u pravu, ne moraš i ti da se ubrajaš među njima. Nemoj da kriješ svoju unutrašnju lepotu bića iza maske čim otvoriš oči, ljudi dolaze i odlaze a ako se plašiš da ćeš ostati sam, nećeš! Osobe koje su kao ti će same isplivati iz mase ljudi i stojaće pored tebe da zajedno delite sreću.

Nepoznato drugima

                      

Ako si drugačija osoba od ostalih, ako razmišljaš van kutije kao manjina ljudi u malom krugu, ne treba da znači znači da je problem u tebi i da treba da se utopiš u monotonu sredinu sa onima koji vrebaju tamo. Treba da oblikuješ sebe, da izoluješ sivi svet koji te okružuje i premažeš ga svim šarenim bojama koje postoje. Da uspeš to, je jako teško, jako teško ali ne i nemoguće. Karakter i stav koji poseduješ ne treba da dozvoliš da se sruši, čak iako sa svih strana mnogi žele to da se desi jer se plaše nepoznatog.
Nepoznato drugima je sve ono što se zovu promene, momenti gde ima padova i uspona, različita verovanja i razmišljanja. U tom nepoznatom se kriju odgovori koje svi traže ali odbijaju da ih saznaju. Jer podsvest je čudo, ali čuda se dešavaju baš kao taj svet prepun boja za kojim svi tragamo. Ma koliko god sivilo bilo rasprostranjeno to je ipak samo jedna boja. Danas je ta boja zaista jaka u svima nama, ali znajte da je ostalih boja mnogo više, kada se te boje sklope možemo da išaramo naš svet baš onako kako smo uvek želeli.
Zamisli da prolaziš kroz galeriju gde je izložba slika. Sve što možeš videti u toj galeriji su sive slike i mnogo praznih očiju uperene u njih, misleći da znaju šta vide. Opet na kraju prostorije stoji jedna slika obojena, ali sve što možeš videti je pola nje, jer je prekrivena belim prašnjavim pokrivačem.
Verovatno je neko odavno pokušao da ga skine, pritom se uplašio kada je počeo da uviđa da se ta slika dosta ističe od ostalih, i da mu je na čudan način dosta nepoznata.
Budi ti ta osoba koji će skinuti taj pokrivač sa nje ma koliko ta slika u početku deluje bezvredno. Tebi će ta slika govoriti više od hiljadu reči koje zapravo imaju značenje i odgovore koje svi mi tražimo. Možda ćeš biti poprilično iznenađen kada na toj slici vidiš sebe, jer ta slika predstavlja promenu koju želiš. Ta promena koja zrači i koja malo po malo donosi nešto dobro u tvoj svet. Ostali neka se čude, neka kritikuju tu sliku i tebe kako stojiš pored nje. Ali duboko u sebi znaćeš da su oni ti koji grše jer se plašili nepoznatog...

Nedorečivo pismo

                

Svako od nas dopre donekle u postizanju svojih ciljeva, dok prolazi pogleda svet oko sebe i nastavlja da teži ka stvarima koje je postavio za sebe.

U tom pogledu koji je prepun tajni i misterija, urezaju mu se sve bitne stvari za koje smatra  da su važne i da imaju neku ulogu i značenje u životu. Taj pogled koji baca mrežu u moru reflektujućih zanimljivosti, je jedini deo osobe koji zapravo ima neko značenje i to značenje pretvara u misli, a misli kreira u dela.

Kao svako delo učinjeno, ponekad izjalovljeno, iza sebe uvek ostavi  nešto što se zove sećanje. Sećanje je opet jedna mrvica u praznini, ali ako se te mrvice sakupljaju nešto veliko moze nastati, iznenađujuće prelepo ili ipak mozda nepoželjno. 

Osobe koje ostavljaju te mrvice za sobom se smatraju dubokoumnim dušama bar po mom shvatanju, koje vape za nečim božanstvenim, nečim što će ostaviti utisak na sve i svakog. 

Na žalost mnogi su tu da kvare sreću ali ako veruješ u ono što želiš, samo tvoje brižne ruke sa malo začinjenom maštom mogu sve.

Ostavljajući iza sebe sve te stvari, u nadi da će neko razumeti tu njihovu žrtvu, učiniti to nečim višim i lepšim. U današnje nedorečivo pismo spadaju osobe koje su izgubile onaj sjaj u svom biću, onu užarenu želju da čine lepe stvari.
Materijalizam ih je narušio, spustio do dna gde se ne može više. Nadam se da ce jednog danaljudi shvatiti da je svet jedan veliki zabavni park, iako je nedorečivo sa moje strane ponekad i pomalo zbunjujuće, to nešto što je dobro i što može načiniti bolji zivot vama. Od nas zavisi hocemo li se igrati u prašini ili zelenoj travi.

Mrak I Duše u njemu

                                  

Mrak, tama, nedođija bez kraja, sve su to nazivi za nešto gde nema svetlosti, nadanja, verovanja ili bilo čega što je lepo. Nešto gde ni jedna duša ne bi trebala da ode, jer tu neće naći ništa sem praznine. U toj tami je duša prokleta da vuče za sobom okove, koji je izjedaju i teraju je da čini zle stvari. Nakon nekog vremena, pomuti se pamet, počinješ da se treseš, znojiš i od muke trčiš u prazninu nadajući se da svaki korak te dovodi do nekog spasenja. Ali ne, lažne nade teraju dušu da čini svašta, nećeš nigde pobeći iz kaveza tame, a nisi ni svestan da već trčiš u krug, neznajući to. Oči te bole i peku od prevelikog naprezanja da vidiš nešto ili nekog, a suza suzu sustiže poput talasa na slanom moru, koji preklapaju jedni druge ne bi li što pre stigli do obale i osetili toplinu vrelog peska. Samo, jedna stvar se ne uklapa, tvoje lice odbija da upije suze čeznje i patnje, pusta ih da teku, kaplju, klize niz obraze ostavljajuci za sobom svaka svoju priču, svaka svoj oziljak na tvom licu. Uporno pokušavaš da vrištiš ali ne mozeš, glas ti je ograničen u tom vakumu, i guta ga tama, baš ta tama koja te drži zagrljenog u sebi, ne da ti mira, ne da ti da spavaš, da živis. Uporno ti nabacuje tone i tone košmara koji imaju neko značenje, al opet, ti sve to zaboraviš jer od straha i trepeta više ne znaš sta je stavrnost a sta java. San, mozda stvarnost, ne znaš gubiš se, tama je jedino čega si svestan, ne osećaš je a ipak je imaš tu pored sebe. Rane koje razaraju tvoju dušu i srce, cepaju kao oštar vetar istruleli list za koga nema nade. Na kraju, ipak si sam, ipak imaš tu nadu jer si odrastao i bio zbrinut. Znaš kako je to kada te neko vuče za sobom, pruza ti ruku spasenja, lažnog ili pravog, tebi to nije bitno, ipak ćeš je uhvatiti i napraviti blag osmeh na licu. Ali, otvoriš oči vidiš oštre zube, da, to je ta vrlo poznata materija koje se najviše bojiš, tama, samoća, mrak, trepet i horor koji ti daje uporno lažna nadanja. Tvoj osmeh nestaje, gubi se, koža ti bledi, kosti ti klecaju, oči opet počinju da peku, samo ovog puta nema više šta da daju, jer ni suze više ne mogu teći od tolikog bola i nagona. Ostaješ sam obgrljen svojim hladnim rukama, klečiš savijene glave kao pas spuštenog repa, ponižen. I tako stojiš zaleđen sam u tami. Bez nade, vere, čak ni srca, sve je nestalo, izgubilo se u praznim emocijama i memorisanim slikama tvoje ilzie u glavi…